Ali Đoković tada nije rekao ni reč. Čudesno se oporavio od operacije kolena i stigao do finala Vimbldona. Svet je mislio da je završio, ali on se samo nasmešio. Sve je čuvao za Olimpijske igre.

Pobedio je na stotine mečeva tokom duge karijere i osvojio skoro sve što se moglo osvojiti, ali u njegovom kabinetu nije bilo olimpijskog zlata. 16 godina mu je to izmicalo i on je to silno želeo. Ali Alkaraz je stajao na putu uspešnom završetku njegove potrage… ponovo.

Španac se očigledno nije plašio Srbina, ali je stari pas, koji je imao još nekoliko dana da se oporavi od operacije, imao i nekoliko trikova u rukavu. Igre su bile intenzivne, vraćajući sećanja na vrstu tenisa koji su Nadal i Đoković često igrali kada bi se suočili.

Alkaraz je 16 godina mlađi od Đokovića i ta razlika se obično ogleda u snazi njegovog forhenda. Na Vimbldonu, na travi, nije promašio… jednostavno nije mogao. Ali ovde na terre battue je u igru ušla drugačija taktika.

Đoković je znao da nema luksuz da se vrati u pet setera. Izgubio prvi set i Alkaraz bi ga mogao ponovo da zapali. Dakle, napao je. Zamahnuo je slobodno. Išao je na linije daleko više nego u prethodnim susretima, išao je na teške uglove i odradio drop šut kao šarm.

Uspeh Srbina se takođe svodio na udaranje lopte duboko u protivnički teren, dajući Alkarazu manje vremena da reaguje; manje vremena za trčanje oko bekhenda i oslobađanje forhenda. Često bi Španca prikovao za bekhend, a onda jednog izbacio u forhend. Sa nogama koje nisu postavljene, forhend nije imao isti otrov.

Istovremeno, Đoković je nastavio da ide napred i sam rano uzeo loptu. Španac je bez sumnje brz, ali ako mu neko da manje vremena da reaguje, igra se menja. Postojala je agresija iz iskustva. Alkaraz je bio 16 godina mlađi, Đoković je to neverovatno iskoristio u svoju korist.

Vrlo često se neko može uljuljkati da pomisli da je agresija samo velika igra moći. Ali Đoković je pokazao da suptilnost može biti jednako smrtonosna. Bio je veoma direktan i ovo je izazvalo Alkaraza na drugačiji način. Prvi set — mešavina umno dugih nadigravanja i intenzivnih igara — trajao je 93 minuta, a kada ga je Đoković uzeo, huk Srba na tribinama pokazao je da ovo nije običan meč.

Drugi set je bio isto tako intenzivan. Bilo je to kao da dva boksera idu jedan na drugog, ubacuju finte i udarce, nameštaju drugog. Na kraju su bili iscrpljeni, ali nisu bili spremni da odustanu. U njemu je bilo jako malo, ali ono što je malo bilo, bilo je u Đokovićevom uglu.

Bila su potrebna dva taj-brejka da ih razdvoje. Đoković je ostao stabilan sve vreme dok je posle 2 sata i 50 minuta klinac pokleknuo.

Alkaraz je pokazao da uči iz svog poraza, ali to važi i za Đokovića. Da li bi ovaj meč označio početak još jednog uzbudljivog rivalstva?

„Skoro smo igrali tri sata za dva seta. Bila je to neverovatna bitka, neverovatna borba – rekao je Đoković. „Kada je poslednji udarac prošao pored njega, to je bio jedini trenutak kada sam zapravo mislio da mogu da dobijem meč. Mislim, verovao sam da mogu da pobedim, ali da je zaista pobedim, jer on se stalno vraća. Stalno me traži da igram svoj najbolji tenis.”

Sa 37 godina, Đoković je sada postao najstariji igrač koji je završio singl karijeru ‘Golden Slam’ – sva četiri grend slema i olimpijsko zlato u singlu – pored Štefi Graf (olimpijski šampion 1988.), Andre Agasija (1996.), Rafaela Nadala (2008.) i Serena Vilijams (2012).

Pobeda je, međutim, bila veoma posebna jer je bila za njegovu zemlju.

„Tri od četiri Olimpijske igre, izgubio sam u polufinalu. Osvojio sam bronzanu medalju u Pekingu, što su bile moje prve Olimpijske igre. Nosio sam zastavu Srbije 2012. godine u Londonu, što je bilo jedno od najlepših osećanja koje sam imao u životu, u profesionalnoj teniskoj karijeri.

„Bio sam tako blagosloven što sam osvojio sve što se može osvojiti u mom sportu, ali ovo je nešto drugačije. Ovo zamenjuje sve što sam ikada osetio na teniskom terenu nakon osvajanja velikih trofeja. To je jednostavno neverovatna radost.”

Put do zlata bio je sve samo ne gladak, ali u ovoj fazi njegove karijere ništa ga ne motiviše više od nedostižnih golova. Možda je ovo trebalo i Đokoviću.

Delovao je kao večno gladan šampion – zarobljen u beskrajnoj jurnjavi za slavom. Ali samo na jednu noć je možda spavao sa zadovoljnim osmehom na licu.

„Ne znam šta da kažem, još uvek sam u šoku, iskreno“, rekao je Đoković posle pobede. „Srce, dušu, telo, porodicu, sve stavio sam na kocku da osvojim olimpijsko zlato sa 37 godina. Konačno sam to uradio.“